Pisma iz Beograda (i sa Fruške gore)

Tokom marta ove godine dvanaest studenata novinarstva iz Francuske boravilo je u Srbiji. Svako od njih je po svom izboru i afinitetu pisao po jednu „priču“ iz naše aktuelne stvarnosti.

Naša borba za šume Fruške gore i Vojvodine je bila tema jedne priče. Tekst je na francuskom, a u komentaru je link ka originalu. Toga dana sa nama na Fruškoj je bio Petar Holik. A u NS na potpisivanju peticije i Dane Pribic sa ekipom. Prevodilac je Google.

Corentin Mtt

Svetli panjevi u tamnoj šumi

Zeleno područje usred poljoprivredne ravnice severne Srbije, Nacionalni park Fruška gora suočava se sa intenzivnom sečom. Dragana Arsić, bivša službenica banke koja je postala stalna aktivistkinja i članica pokreta Pošumimo Vojvodina koji se bori i protiv seče šuma.

Šest meseci je otkako Dragana Arsić nije otišla u šumu. Šest meseci posmatra fruškogorska brda na horizontu, sa pravolinijskih novosadskih bulevara. Toliko meseci nije mogla da vidi uživo razorne posledice seče na 25.000 ha zaštićenog prostora šuma na kapijama svog grada, ekvivalenta šumi Fontenblo.

Novi Sad, u autonomnoj oblasti Vojvodine, po veličini drugi grad u Srbiji, je urbano ostrvo usred gole ravnice. Sa izuzetkom Nacionalnog parka Fruška gora i njegovih brda, sve drugo je jedno od najmanje pošumljenih područja u Evropi. Samo 7% površine je šuma. Vojvodina je tokom vekova u prethodnim državama u čijem sastavu je bila, kao i u Jugoslaviji, krčena za potrebe poljoprivrede i ishrane Balkana. Sada je 84% njene površine posvećeno poljoprivredi.

„Devedesetih i 2000-ih, kako je ekonomska situacija postajala loša, poljoprivrednici su sekli drveće i šipražje između njiva. Služili su kao zaštita od vetra, ali su drva donosila novac“, objašnjava Dragana Arsić. Od kada je napustila banku, stalno je angažovana u borbi protiv eksploatacije prirodnih resursa Nacionalnog parka, prvenstveno šuma.

Ekološki aktivisti su ljuti. „Kada se seče drveće, kažu nam da seču kompenzuju sadnjom na drugom mestu, ali to su sve uglavnom monokulture, to nisu šume. To i nisu vrste drveća ovog podneblja. U Nacionalnom parka uz Dunav podignute su veštačke šume od topola. Ista visina, ista širina debla. „To su klonovi“, kaže Dragana Arsić iza naočara za sunce.

Seče su svuda

„Ne možete da verujete da smo u nacionalnom parku“, upozorava aktivistkinja. Čak ni ona nije bila spremna za takav prizor posle 6 meseci nedolaženja u šumu.

Auto se penje na vrh brda. „To je katastrofa“, diše ona sa zadnjeg sedišta. Velika tabla dočekuje posetioce Nacionalnog parka Fruška gora, najstarijeg u Srbiji, osnovanog 1960. godine. Odmah iza njega, sa obe strane uskog puta, više desetina muškaraca u radnoj odeći seče stabla i isečena drva utovaruju u prikolice. Svetli panjevi su u suprotnosti sa tamnom šumom. Obaraju se hrastovi i bukve, ponekad i stogodišnjaci. Najmanje grane se seku na licu mesta. One će služiti kao ogrev, glavni izvor toplote za više od milion Srba.

Dragana Arsić prilazi trupcima. Ona pokazuje na malu plastičnu pločicu, na kojoj je upisana vrsta i kvalitet drveta, šumsko područje i broj: „Obavezno se mora pogledati, uvek proveravamo da li je tu. U suprotnom zovemo policiju.”

Trupci, ogromna debla lišena svojih grana, još uvek obavijena korom, neka prelaze metar širine u prečniku. Zbijeni uz ivicu puta, čekaju. Kamion će ih odvesti iz šume, ali ne u srpsku pilanu. Oni će krenuti direktno u Nemačku, Italiju ili Kinu. Oni će služiti kao materijali za nameštaj ili šperploču. Srbija izvozi svoje drvo kao sirovinu, neprerađeno. U ovoj kategoriji je drugi izvozni proizvod zemlje posle bakra.

Za razliku od onoga što se uočava u drugim zemljama, status nacionalnog parka u Srbiji ne garantuje tako strogu zaštitu prirodnih resursa kao drugde. Uprkos klasifikaciji područja više od šezdeset godina, njegova eksploatacija je i dalje dozvoljena. Pravoslavna crkva koja je veoma bliska državi, drugi je najveći zemljoposednik posle države. U Nacionalnom parku poseduje 25% zemljišta. „Seča šuma je profit i brz novac“, suvo sumira aktivistkinja.

Seče su toliko intenzivne da je u aprilu 2022. odbijen zahtev da se fruškogorske bukve registruju za Uneskovu svetsku prirodnu baštinu. Samo 3% šuma je potpuno zaštićeno od ove eksploatacije. Dakle, aktivisti se bore za unapređenje zakona u Srbiji, sa nadom da će promeniti i mentalitet u zemlji u kojoj je vanredna klimatska situacija retko na dnevnom redu u javnim raspravama.

Najvažnija tema narednih izbora

„Tema Rio Tinta je intenzivirala ekološku borbu“, uverava aktivistkinja. U periodu od septembra 2021. do januara 2022. Srbija je imala proteste i pokrete nove vrste. Bez presedana u svojoj formi: istovremene masovne demonstracije i blokade širom zemlje sa namerom da zaustave projekat eksploatacije ogromnog ležišta litijuma u dolini Jadar od strane australijskog rudarskog giganta Rio Tinto.

Gigantski projekat. Pretstavlja se kao velika razvojna mogućnost Srbije da se svrsta među prve evropske proizvođače električnih baterija, čiji je litijum jedan od glavnih elemenata. Pretstavlja se kao velika prednost za zemlju jer je 27 zemalja članica Evropske unije opredeljeno da u narednoj deceniji zabrani auta na fosilno gorivo. Zabrinuti zbog ekoloških posledica ovog projekta, Srbi su se usprotivili. Suočen sa tolikim protivljenjem i približavanjem izbora u aprilu 2022, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je odustao i projekat je stavljen na čekanje.

U svakom slučaju, to je ono što on najavljuje. Ali multinacionalna kompanija nastavlja da kupuje zemljište u dolini Jadra i da tamo gradi infrastrukturu, što je početak nastavka pripreme projekta. „Ovo će ponovo biti jedna od važnija tema narednih izbora“, predviđa Dragana Arsić.

„Izazov je zainteresovati širu javnost za pitanja životne sredine“, tvrdi ona, nakon petogodišnjeg intenzivnog aktivizma. I Rio Tinta i drugih rudarskih projekata, naravno, ali i protiv MHE projekata na jugu zemlje koji su započeli 2018. Tako je i počela njena karijera aktivistkinje. Kasnije se odlučuje da se fokusira na Frušku goru: „Živim samo petnaestak kilometara od šume, ima smisla da se mobilišem ovde. Ceo život hodam po ovoj šumi.”

Na početku borbe za Frušku goru dobija pomoć „čoveka iznutra”. Ta osoba joj daje mape nacionalnog parka bez kojih nije moguće pratiti desetogodišnja planska dokumenta i teren. Ona odlazi na teren, posmatra seče, eksploataciju područja i podnosi obaveštenja i inspekcijske prijave nadležnima. Umesto da je poslušaju, ona se ubrzo našla u središtu intenzivne kampanje laži i klevete od strane medija bliskih vlasti. Optužuju je lažima da je krala novac iz banke u kojoj je trideset godina bila zaposlena, da je dobijala sredstva iz Albanije. Daleko od toga da je ova kampanja obeshrabrila aktivistkinju, naprotiv ovi napadi jačaju njenu odlučnost.

Objašnjavajući i mobilišući

Dragana Arsić dolazi u centar Novog Sada naspram statue pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Iz svojih kolica za kupovinu, ona raspakuje stalak i pribor. Jedva dovoljno široka da u nju stane nekoliko A4 listova i letaka, ona ponosno stoji iza. Ona ponavlja ovaj gest nekoliko puta nedeljno.

Na čelu Pokreta za odbranu fruškogorskih šuma „Pokret Odbranimo šume Fruške gore”, nedavno se pridružila mreži nevladinih organizacija i lokalnih aktivističkih grupa okupljenih pod zastavom „Pošumimo Vojvodinu”, Pošumimo Vojvodinu. Cilj? Okupiti snage lokalnih pokreta da uzbune srpske vlasti potpisivanjem peticije. Objavljena u februaru 2023. godine, u pet tačaka poziva se na izmenu pojedinih srpskih zakona u vezi šuma i zaštite životne sredine.

Ljudi dolaze da potpišu peticiju danas. Dragana Arsić je lokalna ličnost. Ima veliku podršku svog supruga, prati je na svakoj njenoj akciji. „Najmlađi su za peticiju čuli na društvenim mrežama, tu se najviše komunicira, objašnjava aktivistkinja. Dobijamo podršku od nekih lokalnih medija, ali veliki TV kanali nas ne prate.”

Za starije prolaznike je iznenađenje videti kako ekolozi potpisuju peticiju za zaštitu šuma. Ona gura naočare preko plavih šiški, gleda sagovornika u oči i objašnjava. Za jedno popodne prikupljeno je nekoliko stotina potpisa.

Njen štand takođe postaje tačka okupljanja ekoloških i prodemokratskih aktivista u gradu. Dane Pribić, iz NVO Evropolis, bori se za veću transparentnost u javnom životu Srbije. U njegovim očima, članovi Pošumimo Vojvodinu su „saveznici“. Što se tiče seče šuma i korupcije, on uverava da „jedno stvara drugo“. Petar Holik, kontrabasista, plesač tanga i aktivista, ističe važnost rada aktivista: „To je borba Davida protiv Golijata”.

Dok Dragana Arsić gaji nadu u odnosu na angažovanje civilnog društva, ona ispoljava „nepoverenje prema korumpiranim institucijama“. Kao dokaz, ona pokazuje područje na ulazu u Nacionalni park, koji je godinama kupovao lokalni milioner. Nekoliko stotina hektara, ograđeno je sa devet kilometara ograde. Ispod ograde raskopana zemlja, iza ograde lutaju svinje i grebu tlo, na zemlji je otpad od radnika.

„Vlasnik gradi turistički objekat“, kaže aktivistkinja, pokazujući na vrh brda. Gore je posečeno drveće i izravnano tlo da se uživa u „najlepšem pogledu sa Fruške gore”. Zakonit projekat? Da i ne. Neprihvatljiva je i kupovina zemljišta i izgradnja turističkog objekta u Nacionalnom parku. Ne može se sa druge strane brda. Presekao je pešačke staze i sprečava kretanje divljih životinja.

Dragana Arsić je 2021. uspela da okupi 300 ljudi ispred ograde za akciju za pravo prolaza. Simbolično je isečeno nekoliko metara žice. Zbog ovoga je zaradila nekoliko tužbi. Za epilog jedne od njih ona ne okleva da opiše kao „postupak geg“. „Moraću da platim štetu za ogradu. On je milioner i traži novac za malu štetu. Ismejaćemo ovaj čin, zamolićemo stanovnike grada da donacijom doprinesu da mu se nadoknadi šteta“, zaključuje ona.